One su misterija, nepoznanica, uzbudljive svojim načinom života, raznovrsnošću, izgledom, staništima. Mikologija je veoma mlada grana nauke i gotovo svaki dan donosi novo otkriće. Poznato je preko 14 000 vrsta gjiva koje nazivamo pečurkama, no nije poznat njihov značaj u medicini, ishrani, biotehnologiji, kulturi i religiji. One čiste otpad a ne stvaraju ga, poseduju mnogobrojne enzime koji mogu da razgrade gotovo sve. Komuniciraju preko mreže svojih ćelija koje nalikuju a kompleksnije su od našeg nervnog sistema. Menjale su i menjaju našu percepciju realnosti, sveta, i našeg mesta u njemu. Za mene ne postoji ništa toliko značajno i uticajno poput ovih organizama. Kada se budite sa pitanjem-šta će mi gljive danas pokazati, jedva čekate da “radite” sa njima!

Pečurke su toliko raznovrsne, a kao organizmi negde su između biljaka i životinja i zbog toga imaju specifičan nutritivni profil. Njihovi proteini su vrlo bliski kvalitetu proteina govedine, sadrže esencijalne aminokiseline i semi-esencijalne aminokiseline (potrebne su nam samo dok smo deca-dok se razvijamo), poput ljudi stvaraju vitamin D kada su izložene suncu a tako sintetisan oblik vitamina D ima visoku usvojivost u ljudskom organizmu. One su i jedini neanimalni izvor vitamina B12. Njihova glavna gradivna komponenta-polisaharidi (složeni šećeri) nerastvorno je vlakno te podstiče peristaltiku creva i služi kao prebiotik koji u svojoj ishrane koriste bakterije koje nastanjuju naš digestivni trakt čime se stimuliše zdravlje crevne mikroflore.

Mi (Srbi) spadamo u mikofilne nacije (one koje vole i koriste gljive) ali smo vremenom i ugledanjem na zapadnu kulturu izgubili značajan deo tih znanja tako da danas slabo koristimo pečurke, mahom šampinjone. Uglavnom su na pizzi ili u piti za vreme posta, a o njihovim lekovitim svojstvima gotovo da se više ne zna. Sa druge strane, Hilandarski kodeks, prva srpska farmakopeja iz srednjeg veka, pisana na narodnom jeziku, pominje pečurke kao komponentu nekoliko farmakoloških receptura.

Lekovite gljive mogu biti deo našeg svakodnevnog životnog stila. Za najveći broj istraženih vrsta ne postoji doza koju je opasno ili štetno prekoračiti. Dakle, od celih svežih gljiva do suvih ili ekstraktovanih, sve ispoljavaju korisna svojstva a da pri tom nema neželjenih dejstava, kao što je to slučaj sa industrijskim farmakološkim supstancama ili procesuiranom hranom. Mogu se uzimati preventivno kada je minimalna neophodna doza značajno niža ali i uz standardne terpije što zahteva višu dozu i duži period korišćenja. Zavisno od vrste, oblika i doze, benefiti se mogu osetiti već nakon mesec dana a najčešće nakon tri meseca svakodnevnog korišćenja.

Da. Pečurke su poput sunđera-upijaju materije iz okoline u kojoj rastu što je mač sa dve oštrice. Mogu apsorbovati korisne komponente koje će se pozitivno odraziti na njihov hemijski sastav ali isto tako mogu vezati i toksična jedinjenja-sredstva za zaštitu od štetočina, teške metale, radioaktivne elemente, toksine iz prirode ili zagađenih staništa. To znači da pečurke ubrane u blizini deponija ili velikih gradova, ili industrijskih zona, nisu lek već postaju opasne po ljudsko zdravlje. Sa druge strane, i gajene vrste mogu biti štetne ukoliko se kupuju od neproverenih proizvođača koji se ne pridržavaju dobre proizvođačke prakse i koriste loše (prljave) sirovine, prskaju obilno useve, loše skladište material, ili rade u nehigijenskim uslovima. Dakle, uvek je bezbednije i korisnije nabavljati suplemente na bazi gljiva koje su gajene od strane proizvođača koji vode računa o bezbednosti i kvalitetu, te poseduju odgovarajuće sertifikate za to. U svetu postoji i praksa da korisnik/kupac može posetiti proizvođača i tako graditi poverenje u kvalitet proizvoda.

Zdravim osobama, jer ovi preparati blagotvorno deluju na metabolizam šećera, mikrofloru digestivnog trakta, kvalitet sna, zdravlje jetre, imunitet, kao i kognitivne funkcije. Ljudima sa različitim zdravstvenim problemima jer su pečurke takozvani adaptogeni, odnosno prilagođavaju naš organizam stresu i negativnim spoljnim uticajima (npr. zračenju, toksinima iz hrane). Uvek se navodi da ih ne smeju koristiti deca i trudnice, no, razlog nije njihova toksičnost po ove grupe, već to što nisu rađena istraživanja koja bi ovo potvrdila ili opovrgla.

Navodi se da ovi preparati mogu imati kontraefekat na ljude koji su na antikoagulantnoj terapiji.

Veoma retko može se javiti alergija, u vidu osipa na koži, kada treba prekinuti sa korišćenjem ovih preparata.

U savremenom svetu niko nema dovoljno vremena za vas, posebno ne zdravstveni sistem koji u težnji da uz mali broj lekara bude što efikasniji ne posvećuje dovoljno vremena razgovoru sa pacijentom. Osim toga, napredak nauke je izuzetno brz te pojedinac ne može konstatno pratiti promene. Zato je ključno da svaki pojedinac misli na svoje zdravlje, čita, uči, informiše se, koristi zdrav razum, proveri iskustva drugih, konsultuje stručnjake iz konkretne oblasti, te tako donese odluku šta će koristiti. Naravno, i ovde važi narodna izreka “bolje sprečiti nego lečiti”, te je preventiva najbolji izbor. Mi smo uglavnom lenji i ne mislimo na svoje zdravlje dok se ne javi urgentna potreba a tad je često kasno za postepene efekte prirodnih preparata.

Ova tvrdnja je posebno tačna kada su pečurke u pitanju. Tome treba dodati i njihov misteriozni životni stil kao i naše udaljavanje od prirode što kod većine ljudi stvara averziju. Sa druge strane, veoma smo brzi da prihvatamo nove tehnologije ili modne trendove. Moja preporuka je da na pečurke gledamo kao na najsavremeniju tehnologiju iz prirode. Kako ne ostati zadivljen prema organizmu koji može da reprogramira ponašanje i nervni sistem drugog živog bića, kao što neke pečurke mogu da učine insektima poput mrava? Slično, druge vrste pečuraka reprogramiraju naš imuni sistem čime grade prirodni štit prema mutacijama i različitim oblicima kancera.

Članovi našeg tima već deset godina šire znanja o gljivama kroz javna predavanja koja su dostupna i besplatna za sve.

Ne postoji precizan odgovor na ovo pitanje. Kao i u mnogim sferama proizvodnje i ovde vladaju bajke i zablude, ili laka internet rešenja. Gljive je veoma lako proizvoditi ako ste hobista, ali imati dovoljne količine pečuraka visokog kvaliteta i bezbednosti potpuno je drugi nivo i zahteva značajna ulaganja-od izgradnje i opremanja prostora za gajenje, preko obezbeđivanja kvalitetnih sirovina, do uvođenja i održavanja standarda. A prerada je potpuno druga, još kompleksnija priča.

Cilj mi je da se potrošači uvere u efikasnost ovih preparata bez neželjenih dejstava, ili potrebe za strahom od preparata kao što je slučaj sa savremenim medikamentima. Nakon toga, verujem da će biti otvoreniji da probaju i druge vrste pečuraka, jer svaka donosi neku specifičnost od koristi po naše zdravlje. Nadam se da će pečurke postati deo nove realnosti koja uz njih znači vitalniji organizam, bolje raspoloženje bez sintetičkih blokatora depresije ali i svih ostalih emocija, kvalitetniji život i manji upliv naftnih derivata, što je slučaj sa modernism lekovima i suplementima. Takođe, nadam se da će se kod ljudi razviti ljubav prema gljivama koja je nekad bila svojstvena ljudima sa ovog podneblja.

Da li je neka vrsta retka je relativna stvar jer se većina lekovitih gljiva gaji u Aziji i ne smatraju se retkim. U Evropi se gaji relativno mali broj vrsta čime se sužava paleta sirovina i aktivnih komponenata koje se mogu koristiti. Stoga je direktna korist upravo proširenje raznovrsnosti aktivnih materija a time i korisnih efekata po ljudsko zdravlje.

Proširenje je neminovno jer je sve više lekovitih vrsta dostupno, a mogućnosti sa novim preparatima i tehnologijama ogromne. Kako su pečurke ujedno i jestive treba razmišljati o segmentu funkcionalne hrane što znači hrane koja ne nudi samo energiju i osnovne nutritivne komponente već i unapređuje naše zdravlje i fizičku spremnost.

Svakako, bolje je imati jedan proizvod izuzetnog kvaliteta čiji je razvoj baziran na znanju, a koji će zadobiti poverenje, nego paletu sličnih neefikasnih ili slabo efikasnih preparata koji će se brzo izgubiti u moru sličnih.

Proizvodi koje nudimo bazirani su na spoju nauke i to biotehnologije i prehrambene tehnologije, kao i višegodišnjem iskustvu, ali i radu i usavršavanju u našoj zemlji i inostranstvu. Takodje, aktivno se bavim naukom (doktorirala sam na temu lekovitih gljiva i njihovih bioaktivnih jedinjenja) što znači da recepture nisu razvijane kroz folklor i osećaj, već kroz naučne principe i iskustvo.

Naša proizvodnja je relativno malog obima što znači da se paznja posvećuje detaljima u svim fazama nastanka proizvoda. Svaka receptura je naučno utemeljena.

Ova grupa proizvoda-suplementi na bazi gljiva, kod nas još nije jasno prepoznata od strane regulatornih tela što izuzetno otežava proces dobijanja dozvola i izlaska na tržište. Tu je i nerazumevanje samog materijala u smislu toga koje su analize važne i neophodne. To znači da mnoge komponente koje gljive sadrže nije moguće analizirati niti istaći na ambalaži te kupac ostaje uskraćen za mnoge korisne informacije. Takođe, nedostatak adekvatne regulative omogućava da bilo ko, bez potrebnog znanja i razumevanja tehnologije prerade, proizvodi ove preparate i tako najčešće negativno utiče na generalni imidz gljiva kod korisnika.

Postojeći lokalni proizvođači koji nemaju adekvatna znanja, niti sertifikate i bezbednosne analize i tehnologiju, već proizvodnju obavljaju u kućnim uslovima pa su preparati usled svega navedenog jefitniji. Tu su i brojni strani veliki proizvođači čiji su preparati veoma niskog kvaliteta zbog nedostatka regulative što omogućava i nižu cenu.

Kada su preparati na bazi gljiva u pitanju više verujem u preporuke klijenata.

Definitivno preparati, jer su u njima koncentrisane aktivne materije, što nikad ne možemo postići unosom cele gljive. Količine koje bi ispoljile aktivno dejstvo bi u tom slučaju morale biti toliko velike da čovek nikad ne bi mogao da ih unese u dovoljnoj meri da budu i fiziološki efikasne. To bi recimo značilo da je potrebno da pojedete dvadesetak kg pečuraka za jedan obrok, a tako nešto nije moguće. Zamislite to ovako-zašto koristimo šećer a ne šećernu repu? Ili zašto pripremamo čaj od biljaka a ne jedemo celu biljku? Zato što je ovako efikasnije.